U moru obaveza – školskih, fakultetskih, na poslovima koje ne volimo, ali ih radimo jer moramo da preživimo – zaboravljamo na svoje želje, snove, na svoju budućnost. A onda se u životima nas amaterskih glumica, nikako slučajno, desi Centar za devojke, koji mnoge od nas podseti o čemu smo maštale dok smo još devojčice bile, i ostvari nam zaboravljene želje.
Većini mladih glumica iz predstave „Ja sam emotivno biće“, koje su starosti od 15 do 27 godina, ovo je bilo prvo glumačko iskustvo. Predstava je rađena po tekstu Iv Ensler, a prvo rediteljsko iskustvo bilo je Tatjani Nikolić koja je po komentarima nas glumica i publike uradila odličan posao sa željom da nastavi da režira ovako dobro.
Uloga svih pozorišta – bila ona profesionalna, akademska ili aktiviskička – jeste da prenesu publici određenu poruku, osim toga feminističko-aktiviskičko pozorište Centra za devojke ima i drugu misiju.
„Uživala sam u pozitivnoj energiji u toku priprema. Predstava i celo ovo iskustvo mi je mnogo značilo, dalo mi je neku novi snagu“, osećanja su koja je podelila Marija Janković nakon premijere.
Iako je rekla da joj je teško da rečima izrazi uticaj feminističko-aktivističkog pozorišta na nju, Milica Živić je ipak uspela u tome.
„Neopisiva je ta sigurnost koju, pre svega, osećam u Centriću, a samim tim i u predstavi sa koleginicama. Ovo pozorište za mene kao jedinku znači spas, san, mir, razumevanje, prihvatanje i to sve bez predrasuda. U toku pripreme tekstova nisam osetila trunku sumnje, nije bilo reči da li ću moći ili ne da spremim svoj deo samo su mi devojke iz Centrića rekle: 'Možeš ti to!' I uspela sam, i bila sam srećna. Srećna sam jer znam da ne trebam da se bojim da pokažem svoja osećanja, da se ne bojim života jer se lepe stvari dešavaju“, opisala je Milica.
Donekle se slažem sa njom da je nekada osećanja teško iskazati rečima. Sve emocije koje se rađaju u nama, osnaženost koju osećamo nakon mnogo nedelja truda, nakon premijere i vrlo važnih prenetih poruka, sve ovo mogu pokušati da opišem rečima – snaga, samopouzdanje, ushićenost, sreća, moć, vera, sigurnost.
„Naučila sam mnogo novih stvari i upoznala nove inspirativne i kreativne žene od kojih sam dosta naučila. Mnogo mi je drago što sam deo svega ovoga, mnogo mi je značilo“, reči su Anje Veselinović, jedne od najmlađih glumica iz predstave.
Značaj feminističkog-aktivističkog pozorišta i predstave za Jelenu Milenković mogao bi da se opiše i kroz samo jednu njenu reč – ispunjensot. Ali je rekla još da joj je mnogo značilo i dalje joj znači. Istakla je da je premijera neverovatno iskustvo koje je izazvalo prelep osećaj i doživljaj koji će pamtiti i prepričavati zauvek.
I kada bi feminističko-aktivističko pozorište bilo živo biće i kada bi moglo da govori posle ovih reči verujem da bi reklo: „TO JE ENERGIJA KOJU ŠIRIM!“ - redak iz teksta „Ja sam emotivno biće“.
Značaj pozorišta ne izostaje zbog većeg iskustva
„Upoznala sam divne devojke, doživela stvari koje ću pamtiti za ceo život. Učešće u predstavi za mene znači ostvaranje, značilo mi je skoro sve na svetu“, rekla je Milena Antić koja je i sama širila energiju kroz tekst „Ja sam emotivno biće“, a koja je svoj talenat pre nekoliko godina dokazala na prijemnom na Odseku za dramske umetnosti u Prištini, ali nije bila u mogućnosti da se profesionalno bavi glumom.
Mariji Virijević, kojoj je ovo drugo glumačko iskustvo, pozorište je pomoglo da shvati da nikad nije kasno da živimo svoj život, da volimo, da plačemo, da se smejemo glasno, da budemo emotivne, sa par kilograma viška, taman, ili sa par kilograma manje.
„Pre svega bih istakla da sam upoznala bolje sebe. Nakon svih tih proba, i evo sad već, premijere osećam se srećno, ispunjeno, korisno, samopouzdano, jako, emotivno. Najbolje od svega je što više ne vidim granice. Mogu da budem šta god poželim, mogu da dostignem svaki cilj koji postavim sebi jer su me probe i pripreme za predstavu upravo tome naučile“, dodala je ona.
Da granice ne postoje tvrdi i Silvija Mihajlović koja među amaterskim glumicama ima najviše iskustva.
„Prvenstveno poverenje u mene i moje mogućnosti, to je značajno. Nemerljiv oseđaj. Osećam bezgraničnu podršku. Podršku i kad nisam dobra, podrsku kao vazduh. Učenje. Ljubav. Ponos. Sa svakom novom predstavom i ja sam rasla. I da mi je iko rekao pre nekoliko godina da ću biti na sceni toliko puta i raditi nešto meni tako bitno ne bih mu verovala, jer ni u najluđim snovima nisam imala ideju da ja to mogu“, priča Silvija Mihajlović i dodaje:
„Nova predstava mi je značajna prvenstrveno zbog tekstova, poruke koju smo poslale drugim curama, ali i koju sam dobila. Značila mi je grupna podrška i ljubav koja je vladala tokom spremanja i premijere. Na ličnom sam dobila 'smernice, poruke' na kojima treba da radim. Izuzetno iskustvo rada u velikoj grupi i raznih načina za prevazilaženje različtih poteškoća. Upoznala i imala priliku da spremam predstavu sa fenomenalnim mladim devojkama. I veoma sam ponosn na sve nas.“
Sva ova osećanja, doživljaji i iskustva su samo naša, nama bitna i dragocena i vrlo je važno da znamo ono što je Iv Ensler napisala u tekstu „Vodič za preživljavanje kroz seksualnu eksploataciju“ - „Niko ti ne može oduzeti ništa ako im ti to ne daš“.
Moje želje da radim nešto kreativno i bitno niko nije oduzeo, znam samo da sam to mnogo jako želela i čudo se desilo.
Eleonor Ruzvelt kaže da „Budućnost pripada onima koji veruju u svoje snove“.
Autorka Marija Stojanović
